Postavio ljuba-trebotin. Pročitano1607
ĆELE KULA
1.
Belu kulu od glava da zida
znam kada se, ko, i zašto seti.
Hursid paša bez časti i stida
njome htede Srbiji da preti:
od Slobode da se zauvek oprosti
i pokliča bojnih na bojnome polju
i da zaboravi polomljene kosti
i bol predaka na strašnome kolju.
Ali Ćele kula sanja lepše snove:
da je večno žari sjajna zvezda plava;
da u ropstvu mirno nikada ne spava;
u bojeve da šalje Sindjeliće nove;
na ustanke da diže srpske sokolove,
da raskinu lance i ropske okove.
2.
I učini čudo: da se Srbi slože!
I bi boj za bojem, bune i ustanci…
Srbija se umirit ne može:
pade Turčin i njegovi okovi i lanci…
No, Sloboda nije nikom večno data,
a tek kada mine, nestane bez traga,
saznajemo da je vrednija od zlata
i šta nam znači njena svetlost blaga.
Sada, kad Srbija vene u ropstvu bez nade,
kad na njenom nebu nema zvezde plave,
oko Ćele kule crne ptice crna gnezda grade,
cere se, i grakću na junačke glave:
,,Zasto niste mogli ko potomci vaši
da sagnete glavu, u poniznom hodu,
pristupite sultanu, veziru i paši,
sačuvate živote i… čekate Slobodu…
Za Slobodu gine ludi soko siv,
a šta ce mu Sloboda ako nije živ?!,,
3.
,,Mi smo znali svu, zlu, ropsku kob,
i klicali gromko ko sokoli sivi:
u boj! U boj! Bolje grob nego rob!
Kao soko i Srbin u ropstvu ne živi!
I kada se zamela teška bitka ljuta
Turaka je bilo sve više i više…
Naša krv je stigla u burad baruta…
Nad Čegrom se nije čulo ništa više:
ni glas Belog andjela, ni Satane zlog.
Padali smo s neba i Turci i mi
dok je negde plakao nas raspeti bog…
A za Slobodom se ne plače, uzdiše, ne grca…
Već se protiv osvajača i demona zlog
do pobede bori snagom mača i uma i srca!,,
(C) Miljojko Milojević
