Сјајан је овај сајт и ја му предвиђам успешност као и претходном и учинићу себи задовољство да неке делове из мог, ускоро довршеног, романа испишем на страницама овог сајта и очкујем и молим за евентуалне коментаре, најискреније и најоштрије, као подршку.
За почетак исписаћу краћи предговор, који каже: причи није прост повод да тражи преко леба погаче.Без свршеног чина служења сврси.Прича је оно што јесте, и не може бити ништа друго.Ту је да говори ако има ко да слуша и ако хоће ко да чује.
И све у њој да се измисли њу не могу разапети, ни обесити. Њој не могу ниста.
Као малени сведок, као преостали потомак свенулог века, дајем себи за право да чујем истину која постоји и која каже да је Господ Бог свемогућ, и ако хоће може ругобу да претвори у лепоту, а лепоту самеље у ругло ,а да само он зна када, како и коме то ради. И ником не мора да објашњава!
Зашто?
Зато!
Јер шта је куси, кажу, него сам Господ наш, мучен сопственом глађу и жеђу, који тражи храну и на највећем ђубришту и гаси жеђ на загађеном извору!

Глава прва

… Летео сам из Колорада за Србију, преко Минхена .Моја супруга и ја морали смо ту да променимо авион.
Нисмо се задржавали јер нисмо морали да чекамо. Прошли смо транзитну халу и готово да смо могли одмах да уђемо у следећи авион.
Стјуардеса нас је љубазно упутила према нашим седиштима.
Таман смо се сместили кад у сепаре уђоше наши сапутници: старији брачни пар.
Он: здепаст, огромног, опуштеног стомака, седе, куждраве косе и плавих, готово згаслих, буљавих оцију. Тром и смотан!
Она: зарозана, дречаво црвене косе, дебела и масна. Место усана имала је црту премазану неукусно дречавим ружом.
Уз поприличну нервозу и њено пренемагање некако се сместише. Осетио сам огромно олакшање кад су сели јер су ми својим огромним телесима заклањали све пред очима.
Полетели смо.Таман сам се уљуљкао у дремеж кад ме трже Хелен:

Nastaviti čitanje