POEZIJASCG -

[BileMilojevic]

Iz moje novinarske beleĹľnice

Naša reportaža

UPRKOS KOĹ AVI

Petak, 21. oktobar 1994.godine.Tmurno, jesenje, popodne.
Široki, prohladni talas košave zahvatio Beograd.Baca praši- nu u oèi, izaziva blagu drhtavicu.Sluti hladnu jesen, ljutu zimu.
Na Šumadijski trg, ispred opštine �ukarica žurno pristižu dobrovoljni davaocvi krvi, aktivisti Crvenog krsta i Sindikata.
Okupljaju se u male grupice, pozdravljaju se, upoznavaju.Namerili na dalek put: u Donji Milanovac.U hotelu Lepenski Vir Zavod za transfuziju krvi organizovao seminar o unapreðenju davalaštva krvi.
Dobra prilika, kao i na svakom drugom seminaru, da se što -šta nauèi, a još bolja:da se ljudi upoznaju, druže, raduju...
Do hotela voziæe ih dva autobusa preduzeæa “Brodotehnika”
Na vetru, u išèekivanju, raste nestrpljenje.
“Svakog trenutka treba da stignu”-kaže sredoveèna dama, -a mi dotle da se upoznamo, ljudi...Ja sam doktorka Ljubinka Vesiæ, odavde, iz Doma zdravlja.” Ona se pozdravlja sa svima. Radostan, prijateljski osmeh trepe ri u njenim oèima i na licu, u blagom stisku šake pri pozdravu...
“Gospodo, izvolite.Ukrcajte se u ovaj prvi autobus što pris taje, pa da krenemo.Ja sam Lukiæ iz “Lole” -voða puta”.
Uðosmo lagano, posedasmo. I, krenusmo put Ade, Sajmišta, pa na autoput.Saobraæaj slab.Vidi se: košava i sankcije pritisle Srbiju... Kraj pu ta drežde preprodavci benzina.Promièu stambeni blokovi i ispred njih na vetru zanjihane krošnje platana, visokih jablanova i zelenih, gustih, bagre mova.Bruji motor autobusa na uzbrdici, šušti tiho na nizbrdici,teèe vreme. Gledamo:ratari oru, sakupljaju kukuruzovinu, pale korov.Nestaje beli dim visoko iznad zeleno-žutih brežuljaka.Neko poèe da prati ariju sa radija. Odjednom, izdajnièki, naš autobus stade.
“A, a, a, šta to bi?”- povikasmo svi u glas.Vozaè, bez reèi, stavi na glavu svoju toplu,vunenu,kapu i siðe,pregleda motor, vrati se i tiho saopšti : ”Otkazao.Ni da kljuèi.Crko naèisto!”
“Ma ko je baksuz nek se javi!”-uzrujano kaže moj saputnik Boban iz FMP-trejda
“Neko jeste, ali ni sam ne zna.”-zabrinuto, kao samoj sebi, kaže gospoða sa prednjeg sedišta iza suvozaèa.
Vozaè i još dvojica stopiraše neko vozilo i odoše da jave Brodotehnici da pošalje ispravan autobus.Ubrzo saznadosmo da æemo èekati do pet sati.Poèe nagaðanje i klaðenje da neæe stiæi ni do sedam.Nas desetak od luèismo da pešaèimo do prvog restorana i krenusmo niz autoput. Košava, kao u inat, poèe da nas zanosi, grize uši vrat...Kod restorana sustiže nas druga grupa Najviše njih, veæina žena ostalo je u rashlaðenom autobusu da èeka.Tek u pola sedam pristiže troèlani konvoj autobusa:jedan za nas, onaj u kvaru i treæi što ga šlepuje.
Ukrcasmo se na brzinu.
“Može, kreæi majstore! Napred za Lepenski Vir!”
“Može odmah- malo sutra!”-zlurado se nasmeja neko.”Još ceo sat ima da èekamo dok pretoèe gorivo, naspu vodu u hladnjak, poprave sajlu za gas.”
I bi tako.
Krenusmo u mrkli mrak.Zarosila hladna kiša.Zaori se pesma, a koša va probi vrata.Prodre unutra.
“Šta je sad, šta je sad?”-zacikaše žene.
“Pevaj dalje, vozi dalje- ja æu držati vrata da se opet ne otvore”-kaže mlaði gospodin, rumen i reèit, sa frizurom i bradicom ”a la Paroški”.
Opet krenu pesma, vicevi, dosetke, šala...
Teèe široko Podunavlje:za nama ostaju bogata stiška sela,a u Poža -revcu-požar! Proðosmo i izbismo na sam Dunav-zatalasan, zelen, steš -njen.I pritisnut visokim preteæim masivom æutljivog Miroèa.Uranjamo u gustu tminu tunela ispod ponosnog drevnog Golupca, a zatim kao na talsima savlaðujemo narednih sedamnaest kameno-betonskih tunela pod stenama nagnutim nad velikom rekom.Neki se dive igri prirode i ljudskog uma,neki strepe, a gospoða Jelka glasno priznaje:”Ovo je više od sva-
kog horora!”
Praiskonska ljudska strepnja pred neviðenom monumementalnošæu odslikava u svesti èinjenicu da je desno:masiv,kamen tvrd, visok, a levo:nisko šiblje, blato, voda, dubina...
“Ali lepo!”-dodaje Jelka pa zaori zajedno sa gospodinom što drži vrata: Mirno spavaj, nano...Pesmu prihvati ceo autobus. Opet pesme, opet šale...
I tako-do hotela Lepenski Vir.A u hotelu druga prièa:blještava svetla, beli stolnjaci, toplo, prijatno...Prilaze nam saputnici iz prvog autobusa, pitaju šta je to bilo sa nama.
“Ma, ništa, ništa!”-odgovaramo i zaposedamo slobodne stolove.Stiže topla veèera, piæe...
A kad smo se malo odmorili...Zaigrasmo igre naše,zapevasmo pesme naše:Oj, vojvodo Sinðeliæu-srpski sine...” pa: Jelek,anterija i opanci...pa: Gori more...pa: Grliše se, ljubiše se...a do zore šta je bilo...nisam siguran da znaju vinogradi, ali znam:da se u ovoj noæi do praskozorja, najiskreni je, punim srcem i dušom veselio, radovao, družio najhumaniji deo srps kog naroda:ljudi sa teritorije samo jedne beogradske opštine-�ukarice, obièni, spontani kao i svi drugi.Njih jedva stotinak iz armije dobrovoljnih davalaca krvi, rodom iz svih krajeva živopisne Srbije,najrazlièitijih zani manja:intelektualci;radnici;seljaci;zaposleni;nezaposleni;muškarci;žene;stariji;sredoveèni i mlaði vezani samo jednom željom:da pomognu è o v e k u u n e v o lj i kad je napadnut kandžama smrti, kad mu je potrebna pomoæ u krvi.
Ovi vitalni i veseli brðani sa Banovog Brda i drugih brda Srbije bili su uvek i sada spremni da daruju najdragoceniji ljudski dar:svoju krv za spas od smrti.Za rast i procvat najlepšeg cveta kosmosa-ljudski život...
Pa neka se vesele, uvek sreæni i radosni bili!
PridruĹľite im se svojim darom.Bar jednom.
Neko negde vapi za Ĺľivotom.
Darujmo ga i on æe se radovati s nama.

M.Milojeviæ:Informator-bilten dobrovoljnih davalaca krvi opštine �ukarica, br.2/94-te.

Ovo nije ovako bez veze napisano:bez novih redova, ovako kilometarski
dugih i ruĹľnih.Zar niko ne ume da namesti da se u telu poruke odslika
grafema kakva jeste.Posebno je tragièno što za svaki prilog na ovakvom
polju treba izgubiti grdno vreme.Vreme koje debelo plaæamo Telekomu.

Ljubo, smiluj se i suzi ovo èudo na normalni format: A-5, ili bar A-4.
tako da prilozi lièe na nešto, a ne ovako bez veze...

[natalijajakovljevic]

Odlièna prièa i odlièan pokušaj propagiranja davalaštva krvi.Sad tako aktuelno,jer krvi nema dovoljno.Mogli bismo organizovati akciju pesnici-davaoci.Pošto ste vi Bile vidim veteran ,a u vašim godinama više niste za takve akcije pozivam sve mladje i zdrave junake pisane reèi da se jave..
pozdrav Natalija