Zastani,
u velikim koracima,
krila izrasla opusti
i gledaj.
Usponi i stramputice,
pad, pa zvona.
Sreća po strani,
ključ u probušenom džepu.
Ne trči. Zastani.
Ne stiže se uvek,
kud se pođe.
Ne radi se uvek,
što se želi.
Uvek slučajnost postoji
i zbrka misli,
brdo mogućnosti,
okean promašaja.
Zastani.
Ideale potisni,
uživanja zaboravi
i gledaj
svet oko sebe.
Ja odavno stojim,
ja odavno gledam,
odavno čekam.
Crne slutnje me znoje,
ističe reka.
Ti letiš,
mladiće menjaš,
a mene voliš…
Iako me se više
i ne sećaš.
Ipak, ne trči.
Zastani,
u velikim koracima.
Idile preskoči,
uživanja potisni
i gledaj.
Mladiće plave
i njihove cure crne.
Gledaj kako se rastaju,
posle uzajamnog otkrivanja.
Gledaj zbrku razloga,
lažnih opravdanja,
talog grehova.
Tuđi promašaji su spas.
Zastani…
(C) Ljubodrag Obradović
