ОПРОСТИ ВИДОВДАНУ

Икону пребришем крвљу
Оца мога
И реч прекинута
Рани земљу.

Згрчена прећутаница
Носила је
Косовоско поље
И бол
Разливене душе;

Он моли и прети
Судбини и човеку
И још се само нада
Богу:
Да у свакој Сузи
Да у сваком грчу
Да у сваком трзају
Зна:
Отац је ту.

Отац ко отац-
Непробојан;
Снажан за Оно одвећ слабо-
Слаб за Оно одвећ јако;

Отац ко отац…
Прећутаница
У сулудој игри
Нерава
И гена:

Видовдан
Моли
Без речи
Само сузом
Моли,
И мишљу
Клечи.

Проклети отац
Шета речју
И гази
Земљу везану крвљу;

И Куне И моли И слутии
И греши
И на смрт се смеши;
Док Косово
Ћути
И у опомени
Грца
Страхотом:
-Овде савладао си
Бој са животом,
Оче
И суза твоја
Од стакла
Јача
Је од хиљаду речи.
Nastaviti čitanje

ХВАЛА ПРЕЦИ!

Nastaviti čitanje

Набој видовдански прашти и у дечјој машти
 
Векови прођоше, уз тугу, бол, благослов…
Иверје традиције нашироко грандиозно расуше
Достојанством омеђеним историјским сећањима 
О вихорним варничним ратним збивањима
Видовданским, јунским, помен погинулима,
Да их памти постојана православна српска глава
А да још није сасвим симболима опстанка стасала за
Нивелацију истине, пре но Газиместанска сен мине.

Nastaviti čitanje

САН

Слушам како ветар целу ноћ повија
сребрнасте гране мирисавог горја,
и тек пред пуцање мамног праскозорја,
усних, над Србијом облак сур се свија.

Усних царску круну, односи је плима,
безсребрене звезде што по небу језде.
Уснио сам тугу војводе Пријезде,
господство Јелене. Морава их има.

Слушам бо’ни јецај метохијских звона,
вапај Голубњаче…, свих незнаних рака.
Молитву небеску васкрслих јунака.
„Хук” мироточења с’ пресветих икона.

На Косову божур више не мирише.
увену, јер све је прекривено тмином.
Истину безгласје обгрли тишином,
треном, којим беле зоре оноћише.

Молим се безгласно за све српске раке
пред иконом нашег спаситеља Христа.
Да нам плам у срцу поново заблиста
и да оваплоти све српске јунаке.

Да мача истине достојно се лате,
поред Самодреже причесте се часно.
Јарам да нам скину, умину безгласно.
Опет васкрснути на небо се врате.

Молим се за облак што доноси кише,
за круну двоглаву, срца пуна вере.
Да, кад сребром бледе звезде затрепере,
на Газиместану, божур замирише.


Nastaviti čitanje

СРБИЈО МОЈА

Сузе си своје вешто крила
Патњу која те дуго прати,
Слободу своју крвљу натопила
Стазама правде храбро корачала.

Сабљама ти секли ластаре младе
У окове ти гране стављаше моћни,
Пуцаше у тебе они што те мрзе
Отимаше, делише те људи злобни.

Кроз тебе сви су постали своји
Сви имаше више право на то,
Само су теби нокте кидали
Док си бранила међу и дом.

Моћници ти исчупаше срце из груди
Да те усмрте, да не постојиш,
Ал’ оста од Бога вена у спони
Ти данас живиш, поносна стојиш .

Многи пре ових желеше исто
Да те понизе, вазалном створе,
Од Бога поруку схватили нису
Сви су се распали док ти постојиш.

Зато бујај, цветај и расти
Вољена земљо, мајко и сестро
Нек ниче из семена у теби младост
Да ти донесе срећу и радост.

Ти само буди јака и храбра
Заливај корен нек живот буја
Не могу сотоне теби ништа
Док носиш у грудима веру, крст и Христа.

© Дејан Петровић Кенац

КОСМЕТУ МОЈ

Опет о Космету светоме пишем,
О души нашега страдалног рода.
Код свакога стиха сузе обришем,
Теку без престанка ко Ибар вода.

Опет Грачанице звона  звона,
Буде нас поспале, грешне, слијепе.
А Високи Дечани сузе роне
Да нас са њима лијече, кријепе.

И свети кнез Косметом ходи,
Са њиме његова небеска свита.
Дал’ Србкиња сина јунака роди,
Да брани Космет, све нас он пита.

О каквој то Србија сањари срећи,
Ка западу трулом плови јој брод.
Призрену Душанов, о пуста Пећи,
Срби су несретан, изгубљен род.

Душману своме љубите руке,
Душе погане, пуне нечиста.
Господ на крсту још трпи муке,
Чека са истока да звјезда заблиста.

Косовски завјет полако блиједи,
Са њиме нестаје и српски род.
Молитва Господу само то вриједи,
Помоћи ће Господ и небески свод!

Nastaviti čitanje

УКЛЕТО КОСОВО

Модрим рукама разгрће облаке
На крвавом Косову тражи свога сина.
Усахла и нема , изнемогла мајка
Проклета и клета мајчина судбина.

Прати мајка крике у црнилу клете
Што разносе боли које небо буди.
Чедо моје мило , дошла ти је мајка,
Нећу дати звери да теби науди.

Крваве су , стара , сад кошуље моје,
Небеска је војска закрилила мене.
Не смеш мила мати кукавна да будеш
Чувај кућу нашу , наше успомене.

Проклети су пути кораком кад крену ,
Проклета те аспида прогута и узе.
Душа вришти , јеца , остарелој мајци
Са лица јој клизе непресушне сузе.

Храбро срце твоје ишчупасе звери ,
Што јуначки стаде на грудобран груде.
Сада наша куча остала је празна ,
Проклетство је црна врага усуде.

Кога мајка јадна сад` да оплакује ?
Сахранила сине ја сам твога оца.
И њега убише крволочне звери
У гнусном страдању од крвава коца.

Ја те чедо тражим у смртном беспучу.
Сломљено ми срце неће издржати
Непреболну тугу за јединца сина
Па ће теби мајка своје срце дати.

А пути су мајке трни непребола
Да на небу гледа најдраже јој лице.
У пустоме мраку несрећна тамнина
Препукло је срце убоге старице.

На себе сам клета ја подигла руку
Дал` ћу да те нађем у црном беспућу,
Не дам да те вежу у окове тешке ,
Хоче тебе мајка у божанску кућу.

Не издржа срце у старице мајке ,
Грешну себе она око врата веже.
У празној кући конопац још виси,
Угасло огњиште више се не жеже.


Nastaviti čitanje

НАИТИЈЕ ПАМЋЕЊА
 
Наитија наде поново навиру
Да утаба следе нашег постојања
Сервијскоме роду поново извиру
Од пређашњих наших света завештања.
 
Обзорја су наша луче нам потоњих
Обзорују груду, јер грунт нам је свети
Овде ми смо сами а много је њиних
Безделник нам хоће житије отети.
 
Неће нама дати едемског босиља
Но крваву земљу, крваве божуре
И трнови венац, не венац од смиља.
 
Отимаће нама док крвца навире
Истерајмо звери са нашег брлога
Аспиду крваву скинимо са Бога

Аспиду крваву скинимо са Бога
Појци са авмонапсалма ће воспети
Благовон тамјана да сатире злога
Црном волном смрти нико да нам прети.
 
Глубок горест откинуте душе
Крвави се следи злохотника вуку
А крваве руке све би да угуше
Смрћу узвраћају за пружену руку.
 
Злобитељи мирних и здешних аспида
Зобљу ко гаврани очи наше живе
И светиње свете док се срце кида.
 
У окове кују и синдзире сиве
А конат животи наши на увиру.
Источник је свети луча на извиру.

Источник је свети луча на извиру.
Пресловити оци као мена стоје
Приклад ко промисал у срцу навиру
Обастати треба јер бранимо своје
 
Нетлен божур свети, вековно знамење
Свидетељство наших памтивечним миром
Опстајаше чврсто ко кремен камење
Божури цветаће светом земљом широм.
 
Пределом нам клети откидају душе
Похарчити метох рођене нам груде
Гортан заомчити па да нас угуше.
 
Целителан пешкеш што нам худи нуде
Понирљиви самар образ ластивога
Теготу носити погребења свога
 
Теготу носити погребења свога
Парасити ми не смемо сада
Колми пута, умирање и неслога
Злополучје горест а спасење нада.
 
Злополучни ишту наше истребљење
У урвину смрти наше виде душе
Сласт и редут груде, смртно погребење
Маће смрти хоће будуште да гуше.
 
Нећемо им дати да се смрћу сладе
Сматрати не смемо зверонамернијих
Потоњи нас наши светим миром каде.
 
Муштулук крвави и скудост је страних
Узимали пуно, мало су нам дали
Ини су нам многи гортан угибали.
 
Ини су нам многи гортан угибали
Чувствителан странац шејтан једовити
Шчастије нам нису по рођењу дали
Но образ потоњих треба одбранити.
 
Чирак нам је траг што собом носимо
А чест умирање за светога рода
Человекољубно ми се приносимо
А они нам мачем кидају порода.
 
Пружену би руку ини да посеку
И крваву рану срцу да отворе
А њихове душе, без душе патворе.
 
Худом хоћеш бити, па зашто злотворе
Худости је храна нама вековима
Једовити језик медоточан њима

Nastaviti čitanje