КОСМЕТУ МОЈ – Милан М. Тривунчић

Loading


КОСМЕТУ МОЈ

Опет о Космету светоме пишем,
О души нашега страдалног рода.
Код свакога стиха сузе обришем,
Теку без престанка ко Ибар вода.

Опет Грачанице звона  звона,
Буде нас поспале, грешне, слијепе.
А Високи Дечани сузе роне
Да нас са њима лијече, кријепе.

И свети кнез Косметом ходи,
Са њиме његова небеска свита.
Дал’ Србкиња сина јунака роди,
Да брани Космет, све нас он пита.

О каквој то Србија сањари срећи,
Ка западу трулом плови јој брод.
Призрену Душанов, о пуста Пећи,
Срби су несретан, изгубљен род.

Душману своме љубите руке,
Душе погане, пуне нечиста.
Господ на крсту још трпи муке,
Чека са истока да звјезда заблиста.

Косовски завјет полако блиједи,
Са њиме нестаје и српски род.
Молитва Господу само то вриједи,
Помоћи ће Господ и небески свод!

Наставите са читањем

УКЛЕТО КОСОВО – Даница Димитријевић Петровић

Loading


УКЛЕТО КОСОВО


Модрим рукама разгрће облаке
На крвавом Косову тражи свога сина.
Усахла и нема , изнемогла мајка
Проклета и клета мајчина судбина.

Прати мајка крике у црнилу клете
Што разносе боли које небо буди.
Чедо моје мило , дошла ти је мајка,
Нећу дати звери да теби науди.

Крваве су , стара , сад кошуље моје,
Небеска је војска закрилила мене.
Не смеш мила мати кукавна да будеш
Чувај кућу нашу , наше успомене.

Проклети су пути кораком кад крену ,
Проклета те аспида прогута и узе.
Душа вришти , јеца , остарелој мајци
Са лица јој клизе непресушне сузе.

Храбро срце твоје ишчупасе звери ,
Што јуначки стаде на грудобран груде.
Сада наша куча остала је празна ,
Проклетство је црна врага усуде.

Кога мајка јадна сад` да оплакује ?
Сахранила сине ја сам твога оца.
И њега убише крволочне звери
У гнусном страдању од крвава коца.

Ја те чедо тражим у смртном беспучу.
Сломљено ми срце неће издржати
Непреболну тугу за јединца сина
Па ће теби мајка своје срце дати.

А пути су мајке трни непребола
Да на небу гледа најдраже јој лице.
У пустоме мраку несрећна тамнина
Препукло је срце убоге старице.

На себе сам клета ја подигла руку
Дал` ћу да те нађем у црном беспућу,
Не дам да те вежу у окове тешке ,
Хоче тебе мајка у божанску кућу.

Не издржа срце у старице мајке ,
Грешну себе она око врата веже.
У празној кући конопац још виси,
Угасло огњиште више се не жеже.


Наставите са читањем

НАИТИЈЕ ПАМЋЕЊА – Мирослав Стојадиновић

Loading


НАИТИЈЕ ПАМЋЕЊА

 
Наитија наде поново навиру
Да утаба следе нашег постојања
Сервијскоме роду поново извиру
Од пређашњих наших света завештања.
 
Обзорја су наша луче нам потоњих
Обзорују груду, јер грунт нам је свети
Овде ми смо сами а много је њиних
Безделник нам хоће житије отети.
 
Неће нама дати едемског босиља
Но крваву земљу, крваве божуре
И трнови венац, не венац од смиља.
 
Отимаће нама док крвца навире
Истерајмо звери са нашег брлога
Аспиду крваву скинимо са Бога

Аспиду крваву скинимо са Бога
Појци са авмонапсалма ће воспети
Благовон тамјана да сатире злога
Црном волном смрти нико да нам прети.
 
Глубок горест откинуте душе
Крвави се следи злохотника вуку
А крваве руке све би да угуше
Смрћу узвраћају за пружену руку.
 
Злобитељи мирних и здешних аспида
Зобљу ко гаврани очи наше живе
И светиње свете док се срце кида.
 
У окове кују и синдзире сиве
А конат животи наши на увиру.
Источник је свети луча на извиру.

Источник је свети луча на извиру.
Пресловити оци као мена стоје
Приклад ко промисал у срцу навиру
Обастати треба јер бранимо своје
 
Нетлен божур свети, вековно знамење
Свидетељство наших памтивечним миром
Опстајаше чврсто ко кремен камење
Божури цветаће светом земљом широм.
 
Пределом нам клети откидају душе
Похарчити метох рођене нам груде
Гортан заомчити па да нас угуше.
 
Целителан пешкеш што нам худи нуде
Понирљиви самар образ ластивога
Теготу носити погребења свога
 
Теготу носити погребења свога
Парасити ми не смемо сада
Колми пута, умирање и неслога
Злополучје горест а спасење нада.
 
Злополучни ишту наше истребљење
У урвину смрти наше виде душе
Сласт и редут груде, смртно погребење
Маће смрти хоће будуште да гуше.
 
Нећемо им дати да се смрћу сладе
Сматрати не смемо зверонамернијих
Потоњи нас наши светим миром каде.
 
Муштулук крвави и скудост је страних
Узимали пуно, мало су нам дали
Ини су нам многи гортан угибали.
 
Ини су нам многи гортан угибали
Чувствителан странац шејтан једовити
Шчастије нам нису по рођењу дали
Но образ потоњих треба одбранити.
 
Чирак нам је траг што собом носимо
А чест умирање за светога рода
Человекољубно ми се приносимо
А они нам мачем кидају порода.
 
Пружену би руку ини да посеку
И крваву рану срцу да отворе
А њихове душе, без душе патворе.
 
Худом хоћеш бити, па зашто злотворе
Худости је храна нама вековима
Једовити језик медоточан њима

Наставите са читањем

МОЈ СОКОЛЕ СА КОСОВА ПОЉА – Сандра Сања Мајра Миладиновић

Loading

МОЈ СОКОЛЕ СА КОСОВА ПОЉА

Небо ме зове
Ноћи ме ишту
Срце ми грца
У самоћи
Без тебе
Све вредно је
Непоновљиво
Ни звезде свете
Немају моћи

Осуђена сам,
И болна жалим,
Што нема твога
Витешког лица
Нити очију …
 Милог ти даха,
Одраза сенке
Док сутон хита

Дођи ми једном
Док још горим
И ври ми младост
Измеђ ребара
И радујмо се
Бар једној зори
Нек душа не зна
Да ли је јава!

Дођи ми …чекам
Те твоје руке
И звук оружја
Божура поља
Дала бих живот
Славила судбу
Да барем једном
постанем твоја!

А када би се
Од милосрђa
Љубави наше
Занео дар
Засијала би
Цела долина
И  ти би знао
Да живиш млад

Знао би сунце
Да дуго сниваш
Док смртно рањен
Под земљом лежиш
Душо,ти би се пробудио
Да мајку болну
Песмом утешиш!
Соколе,ти би вратио наду
Безнађу спремно стао на пут
И с’ тобом би се
Поново родило
Све заметено
У јад и студ!
Наставите са читањем

САЊАМ КОСОВО – Бранко Ћировић-Ћиро

Loading

 САЊАМ КОСОВО

Ој Косово у срцу те носим
Ти станујеш у мојим генима
Једва чекам да Слобода дође
Да се вратим старим корјенима

Да посјетим Пећ и Митровицу
Да загазим у Лаб и Ситницу
Да запалим претцима свијећу
Кад посјетим свету Грачаницу.

Једва чекам да престану буре
Да посјетим Призрен и Дечане
Да сузама залијем божуре
Да залјечим болном срцу ране
Кад се вратим свом Газместану.

Ал  још увјек плачне су ми очи
 Знам Слобода неће скоро доћи
Ој Косово ја те много волим
И сањам те скоро сваке ноћи.


Наставите са читањем

ЗАВИЧАЈ ЈЕ ЧУДО – Мирослав Мика Кркић

Loading


ЗАВИЧАЈ ЈЕ ЧУДО

Недајте људи
Пући ће ми груди
Кад из Свинова погледам
На поље Ловачко
Ноћу кад месец
Звездама окити
Небо Ћићевачко
Кад у долини Морава
Мирно спава
За све то увек
Места има
У мојим грудима.

Тад по врховима Јухора
Скаче моје срце лудо
И све то за то јер
Завичај је чудо.
Наставите са читањем

NEGDE NA BALKANU – Jasmina Dimitrijević

Loading

NEGDE NA BALKANU

Nešto da vam kažem sad sam poželela,
o malenoj zemlji negde na Balkanu;
dizala je gnezdo uvek  iz pepela,
iz svake je bitke iznosila ranu.

Pa se često pitam šta drugima smeta,
dal` lepote njene što druge nemaju;
ili kad` prolećem  božur nam procveta,
ili miris ruže u mom rodnom kraju?

Mnogo  puta ona digla se i pala,
Još jača iz svakog poraza izašla;
ali, uvek svima gostoprimstvo dala,

svaka duša u njoj utočište našla.
Gnezda svoja sviju na mestima svetim,
eh što nisam ptica ,pa da svetom letim.

Eh što nisam ptica  pa da svetom  letim,
da preletim  njene livade i njive;
da se sa zvonika starog zvona setim ,
U sećanju mome još svetinje žive.

Pevala bih odu prijatelji moji,
za njene junake kosovskih  vremena,
u njoj viš` ne živi onaj ko se boji,
nit` ćija su pleća od stra`  povijena.

Gde junaštvo raste,ja se pitam često
Morava junake ko majka dojila;
darivala Srcem i sve Višnji presto,

Srpska je vučica  junake hranila.
Da uzdignu srpstvo uvek iz pepela, 
gukala bih jako i što ne bih smela.

Gukala bih jako i što ne bih smela ,
gukanje će moje svi dobro da znaju;
u srcu sam svome odveć poželela  ,
mlada da se vratim svome  rodnom kraju.

Otišla sam davno, pa se i sad  krajem,
lepo je i ovde, al` nije ko tamo;
ne sijaju zvezde sa velikim sjajem,
u tuđini duša tužna kopni samo

Zašto sam otišla mnogi me pitaju,
kad za rodnim krajem jeca  srce moje;
neću ništa reći jer i sami znaju,

da se u tuđini i minuti broje.
Na krilima mašte sad ću da poletim,
dušmani nek čuju čega god se setim.

Dušmani nek`  čuju čega god se setim,
nek` se uče malo na našem primeru;
ne pišem vam ovo,sad da nekom pretim,
samo savet dajem da čuvaju veru.

Možda velik vernik nikad nisam bila,
ali našom verom svuda se ponosim;
ne trebaju meni kadifa ni svila,
samo našu krvcu u venama nosim.

Ne stidim se brate ja porekla svoga,
sa srcem velikim zovem se srpkinjom ;
odreći se neću nikad svoga Boga

moliću se zdušno pred svakom svetinjom.
Čestitom  čoveku krv bih svoju dala,
evo dragi rode jedna zemlja mala.

Evo dragi rode jedna žemlja mala,
al` izreka jedna uvek nas podsjeća;
Školjka nam je vredan biser mali dala,
ruža   j`  uvek bila kraljica svih cvjeća.

Mnoge hrabre majke ovde poniknule,
goloruke one na cevi skakale;
Ni od metka nikad nisu ustuknule,
za čast i slobodu mnoge od njih pale.

Evo dragi rode jedna zemlja mala,
koja više nikad pokleknuti neće.
Napaćena mnogo od ljudskijeh  zala

pelin dugo cveto, sad miriše cveće.
Prohujala su njoj proleća i leta,
na kršnom Balkanu ponosita cveta.

Na kršnom balkanu ponosita cveta,
sve što je najbolje ova zemlja ima;
ne smetaju njojzi ni vreline leta,
ni  snežne oluje  što ih nosi zima.

Na severu njenom ravnica se širi,
dal` . je slađe grožđe, il` su bolja vina;
kroz monaška vrata istorija viri,
bremenita,rodna, njena je širina.

A dole na jugu njene su planine
u šumama svojim ratnike skrivale;
gde su  mnoge vredne davne iskopine,

istorijsku prošlost njenu sačuvale.
Utroba je njena gorko isplakala,
al`  i ako mala junake nam dala.
Наставите са читањем

MOLITVA MILOŠA OBILIĆA – Dragan Milošević

Loading


MOLITVA MILOŠA OBILIĆA

 

Stvoritelju, Oče, Svevideći,

današnja  je moć i volja Tvoja.

Molim Ti se ponizno, klečeći,

da me ne izda desnica moja

 

Stvoritelju naš, daj mi razuma

viteštvo i čast da ne izgubim,

zanos boja briše sve iz uma

pa i ono što najviše ljubim.

 

Oče, snage mi daj za krvav boj,

snage, Sina Tvoga da odbranim,

u njega ne veruje turski soj.

Njihovu neveru da sahranim.

 

Svevidu, Ti srpsko znaš poreklo,

od iskona ga prati žena plač

a Srpstvo nikad nije pokleklo,

pomozi da odbranimo nejač.

 

Oprosti Bože, moram da krenem,

Srpski  barjak na koplju se vije,

vitezima na čelo da stanem,

boj se već nemilosrdno bije.

                                                                                               

Krst sveti stavi na  pleća moja, 

ne daj u boju da duhom klonem,

neka bude moć i volja Tvoja.

Oprosti Bože što u krv tonem.

JUN 1999. – Marina Adamović

Loading

JUN 1999.

Priča nečujno kao da šapuće
čašu kucne o onu u drugoj ruci
mrmlja duže od beskraja
kafe ni kapi, otvori pivo i rakiju
Prođe čovek, pozdravi ga
sedne na grob, prihvati flašicu
Počnu zajedničko šaputanje,
povremeno se zagrle
iako je podne
nikako da osvane
Ustanu i krenu ka cilju
drugog namernika
Opet kleknu, izvade šoljice,
nastave mada ni
pričati više ne mogu
“Tvoj je imao dvanaest?”
ovaj klimne “
” a tvoj samo tri?”
Oh, Bože, ima li  te, ima li?
Šta će nama decenije ?
” Ćuti, čoveče, molim te
Danas je Vidovdan
Sutra ćemo umreti
Čuješ sine, kunem se,
još zadnji litar i eto me
sutra, suta,
moj velikomučeniče”

Конкурс ВИДОВДАН – ПоезијаСРБ 2022.

Loading

Поштовани песници, Завршен је конкурс “ВИДОВДАН – ПоезијаСРБ 2022.” Резултате конкурс објављујемо данас 20.06.2022. године на овом сајту. Објављене песме за поменути конкурс можете прочитати и на адреси: https://поезија.срб/.

 

Одлуке жирија на међународном поетском конкурсу под називом “ВИДОВДАН – ПоезијаСРБ 2022.”

Гласањем виртуелним путем, преко мејла или телефона у периоду од 16 до 20. 6.2022. године, жири конкурса “ВИДОВДАН – ПоезијаСРБ 2022.” у саставу: Светлана Ђурђевић, песникиња – члан; Латинка Ђорђевић, песникиња -члан; Бранко Мијатовић, песник – члан; Драгојло Јовић, песник – члан и Љубодраг Обрадовић, песник – председник, донео је следеће одлуке:

Одрасли песници:

1. место освојио је Љубиша Војиновић Мајсторовски за песму: ВИДОВДАНСКИ САН;
2. место освојио је Јовица Н. Ћорђевић за песму: ОГЊИШТЕ;
3. место равноправно деле:

Млади песници:

1. место освојиo је Михаило Божовић за песму: ВИДОВДАНСКА ЗВЕЗДА
2. место равноправно деле:

Похвалу ПоезијаСРБ за квалитет поезије добили су:

  • Марина Адамовић;
  • Сандра Миладиновић;
  • Јасмина Димитријевић;
  • Мирослав Смиљковић;
  • Душан Комазец;
  • Слађана Бундало;
  • Љиљана Тамбурић;
  • Драган Милошевић;
  • Милан Тривунчић.
  • Слађана Бундало;
  • Љиљана Тамбурић и
  • Боривоје Видојковић.

 Остали учесници првог међународног конкурса “ВИДОВДАН – ПоезијаСРБ 2022” добили су захвалнице за учешће на конкурсу.

Све песме можете прочитати на линку: “ВИДОВДАН – ПоезијаСРБ 2022.”

Наравно, сви награђени ће добити, после Видовдана, до краја јула 2022. године, виртуелним путем (на свој мејл), ДИПЛОМЕ, ПОХВАЛЕ, ЗАХВАЛНИЦЕ и књиге у пдф-у из издавачке продукције Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Погледајте како изгледа радна верзија диплома, похвала и захвалница које је дизајнирао Зоран Станисављевић, а код којих ће се убудуће мењати само година…

Наставите са читањем