NEGDE NA BALKANU
Nešto da vam kažem sad sam poželela,
o malenoj zemlji negde na Balkanu;
dizala je gnezdo uvek iz pepela,
iz svake je bitke iznosila ranu.
Pa se često pitam šta drugima smeta,
dal` lepote njene što druge nemaju;
ili kad` prolećem božur nam procveta,
ili miris ruže u mom rodnom kraju?
Mnogo puta ona digla se i pala,
Još jača iz svakog poraza izašla;
ali, uvek svima gostoprimstvo dala,
svaka duša u njoj utočište našla.
Gnezda svoja sviju na mestima svetim,
eh što nisam ptica ,pa da svetom letim.
Eh što nisam ptica pa da svetom letim,
da preletim njene livade i njive;
da se sa zvonika starog zvona setim ,
U sećanju mome još svetinje žive.
Pevala bih odu prijatelji moji,
za njene junake kosovskih vremena,
u njoj viš` ne živi onaj ko se boji,
nit` ćija su pleća od stra` povijena.
Gde junaštvo raste,ja se pitam često
Morava junake ko majka dojila;
darivala Srcem i sve Višnji presto,
Srpska je vučica junake hranila.
Da uzdignu srpstvo uvek iz pepela,
gukala bih jako i što ne bih smela.
Gukala bih jako i što ne bih smela ,
gukanje će moje svi dobro da znaju;
u srcu sam svome odveć poželela ,
mlada da se vratim svome rodnom kraju.
Otišla sam davno, pa se i sad krajem,
lepo je i ovde, al` nije ko tamo;
ne sijaju zvezde sa velikim sjajem,
u tuđini duša tužna kopni samo
Zašto sam otišla mnogi me pitaju,
kad za rodnim krajem jeca srce moje;
neću ništa reći jer i sami znaju,
da se u tuđini i minuti broje.
Na krilima mašte sad ću da poletim,
dušmani nek čuju čega god se setim.
Dušmani nek` čuju čega god se setim,
nek` se uče malo na našem primeru;
ne pišem vam ovo,sad da nekom pretim,
samo savet dajem da čuvaju veru.
Možda velik vernik nikad nisam bila,
ali našom verom svuda se ponosim;
ne trebaju meni kadifa ni svila,
samo našu krvcu u venama nosim.
Ne stidim se brate ja porekla svoga,
sa srcem velikim zovem se srpkinjom ;
odreći se neću nikad svoga Boga
moliću se zdušno pred svakom svetinjom.
Čestitom čoveku krv bih svoju dala,
evo dragi rode jedna zemlja mala.
Evo dragi rode jedna žemlja mala,
al` izreka jedna uvek nas podsjeća;
Školjka nam je vredan biser mali dala,
ruža j` uvek bila kraljica svih cvjeća.
Mnoge hrabre majke ovde poniknule,
goloruke one na cevi skakale;
Ni od metka nikad nisu ustuknule,
za čast i slobodu mnoge od njih pale.
Evo dragi rode jedna zemlja mala,
koja više nikad pokleknuti neće.
Napaćena mnogo od ljudskijeh zala
pelin dugo cveto, sad miriše cveće.
Prohujala su njoj proleća i leta,
na kršnom Balkanu ponosita cveta.
Na kršnom balkanu ponosita cveta,
sve što je najbolje ova zemlja ima;
ne smetaju njojzi ni vreline leta,
ni snežne oluje što ih nosi zima.
Na severu njenom ravnica se širi,
dal` . je slađe grožđe, il` su bolja vina;
kroz monaška vrata istorija viri,
bremenita,rodna, njena je širina.
A dole na jugu njene su planine
u šumama svojim ratnike skrivale;
gde su mnoge vredne davne iskopine,
istorijsku prošlost njenu sačuvale.
Utroba je njena gorko isplakala,
al` i ako mala junake nam dala.
Наставите са читањем
